Majkini divani Digitalizacija

Majkini divani Digitalizacija



Još jesenas se kreno taj divan,da se televizor neće moć gledat na salašu, ko nema taj niki uređaj,što triba da se nuz njeg prikači.Kažu da to triba platit priko tri iljade, pa će se moć gledat niki programi, dolazi nika „gitalizacija“, ne znam to ni kazat . Ondak sam imala čut da to neće svak morat platit, da ćedu davati brez novaca penzionerima, koji imadu male penzije, a to će opet ić priko socialnog. Triba popunit niku cedulju, i pridat ček od penzije, pa će se to dobit.

Dica me vrkaju da triba i ja to da išćem, jer neću moć gledat televizor kad u maju misecu oni to utrnu, ako nemam taj niki aparat. A ja baš i ne gledam televizor, pogotovu sad kad imam posla. Zimi još nikako, a sad, kad je dan dužji, ne znam ni da postoji. Umorim se, i ni mi do televizora. A šta imam i gledat ?. Samo nike turske serije, fodbal, košarka, a pisama, što bi volila vidit, jako malo. A ja opet gluva, pa i što vidim, ništa mi ne vridi kad slabo čujem. Najbolje na PINK-u, di iđu slova, pa tamo štogod pročitam. A i tu, samo o nikim nesrićama. Ode pao helikopter, izginuli ljudi, tamo se opet srušio avion, priko stotina mrtvi, brod se privrno, tušta se svita podavilo. Ondak, u Ameriki nika oluja kuće ruši, nemadu struju. Ode , kod nas političari se samo svađaju, ništa lipo čut priko televizora. Kažem onda, šta će mi televizor? Samo da imam više sikiracije sa šnjim. Al dica, uporna. Uzeli ček od penzije, i očli u socijalno. Moja penzija, zemljoradnička, sedamiljadadvisodesetdinara. To deset, dam poštaru, što mi donese.

Kad su to dica pridala, ovi opet kažu da triba i lična karta na uvid, i dva svidoka da živim sama, a i rok je pomiren do sedmog miseca. Kad su dica tražila da dam ličnu kartu, u buđelaru nađem onu cedulju di ima atresa i broj telefona onog što je didi pravio kriptu, i što pravi spomenike. Kažem dici, ako trevim umrit, tu je u buđelaru atresa od tog za spomenike, pa ako štogod bude tribalo da se njem jave, on će pomoć oko spomenika, da se ispišu slova i brojovi, godina, kad umrem.

Očla dica, to tila pridat,al vraga! Kaže ta, što sidi na šalteru, da to više ne vridi, to je ukinuto. Jest da su rekli da je do sedmog miseca, al sve su prominili.To više ne važi. Nisam se ništa najidila zbog tog. Sitila sam se nečeg, još dok sam bila dite,a tomu je već prošlo priko 70 godina. Ono prije, tamo pedesetprve, druge, kod nas u salaši nije svak imo ni radio. Upamtila sam, da smo išli kod Bolte, čak onamo u „Karakoriju“, priko dvi lenije, uveče na „Branč“. On imo niki tranzistor na baterije, pa kod njeg uveče dođu salašari slušat pisme. Ja išla sa mamom i baćom. Pa kad su pisme na tranzistoru, Bolta odvrne do kraja, pa i on piva nuz tranzistor. Znao je lipo pivat, imo je dobar glas. Sićam se pisme „CRVEN FESIĆ NANO“. Pa kad ovaj na radiju piva“ Crven fesić nano“, a Bolta se prodere : „crven fesić joooj naniceeee...“Sve ga lipo slušat.

Nema Bolte više, umro kad- ikad, salaš srušit. Ko zna di je sad onaj tranzistor završio ? Možda ni njeg sad nebi mogli slušat, cigurno i za njeg triba potvrda,ček od penzije, dva svidoka... Ta „Gitalizacija“ mož krenit, kome triba. Meni, ništa pomoć neće, a neću ni kukat zbog tog.

biroš @ Uto, 21.04.2015. 12:44

Komentari

SmileySmileySmiley
radnja31 @ Sre, 22.04.2015. 05:48