Majkini divani > TENISKI LAKAT

Majkini divani > TENISKI LAKAT


Virovat nisam mogla kad mi je kogod pričo da tako lakat zna bolit, ko što je mene bolio ovi nikoliko nedilja. Svaki dan gore i gore, ne popušta.Radila sam, kopala bašču, nosila te kablove sa vodom, rasađivala sam koje čega. Sad, ovi poslednji dana, s rukom, ovom desnom, ne mogu ništa. Latilo me bolit, i danjom i noćom. Nisam se kadra očešljat. Grijala sam mekinja i piska, i mećala obloge oko ruke.Tako je to kadgod pokojna Vita radila. Ništa ne pomaže, na kraju sam kod lekara očla. Eto, kad juče nisam bila u stanju ljudski da gibanicu zgotoivim. Silom sam je napravila. Lipi dudova crni, imam. Nakupim jednu malu zdilicu, i sad ću ja časom umišat tisto ukiselo, od želje, jila bi gibanice sa dudovima. To nisam pravila,ne pamtim. Jedva sam je , sve s livom rukom, umesila. Još je na kraju i dobro ispala, pojila sam dobar komad.

Ani sam rekla da kaže njenom unuku Tomi, da priko telefona zovne mog unuka Josu, pa da vidim šta ću, tribala bi ić lekaru. Kaže, zvao je on njega, i ovaj mu kazo da danas neće doć. Ima tenis, Đoković igra, pa će to gledat na televiziji. Doće sutra. Njemu je priči Đoković, neg ja. Dobro, duraću još taj jedan dan.

I ja nisam ništa radila. Sidim na kauču pa privrćem te programe po televiziji. Jedared, vidim igraju tenis. Ajd, gledaću i ja ,a opet, ništa se u to ne razumim. Na kraju vidim Đoković dobio niku veliku vaznu, a ovaj drugi niku tacnu, sva se sjaji.

Tu noć sam više sidila, već spavala, lakat boli, da oči iskoče. Kad je ujutro došo Joso, i kad sam mu kazala, oma je reko da se opravljam i da iđemo kod lekara. Silom sam se obukla. On mi je povezo i pregaču i maramu. Pojio je dva komada gibanice sa dudovima, i zdravo mu se dopada.Pita, kad ću opet to peć?

Kad smo došli kod mog lekara, ovaj kaže da bi tribalo ići kod specijaliste u bolnicu, ispisaće on nama uput. Odemo, a tamo red u čekaonici, sve jedni na drugima side. Kažu, lekar nije došo, vizita je u bolnici. Nika mi mlada žena ustala, da ja sidnem.Joso nije tio čekat, tražio je dvistodinara da iđe u kladionicu, pa će doć posle rad mene, kad ja priđem kod lekara. Tu, di sam sila, nuz mene je sidio jedan čovik.Vidim, poznat mi. On gleda u mene, a ja u njeg. Vidim, ima gips na ruki. Pitam ga, jel se mi znamo? Kaže da sam mu poznata, al ne zna otkud? Dumam ja, i sitila sam se, znam ga sa nikog prela. Jedared se potuko zarad nike cure, upamtila sam to. Zna i on, sića se, i kaže da je to bilo davno, zbog nike Mariške „Koritarke“. Pitam ga šta je radio sa rukom? Kaže, utovaro je tovljenike, pa mu stranica od prikolice pala na ruku, i slomila ispod lakta. Sad je došo na kontrolu, triba da mu skinu gips,jedva je dočeko.

Dok smo mi tako divanili, i doktor je došo, bilo je već trifrtalja deset, a tribo je još u devet počet. Prvo proziva malu dicu. Jedan deran pao sa trišnje, i slomio ruku. Cilo vrime je drečo,siroma. On je išo prvi, pa posli su išli ostali. Iđe to brzo, doktor se ništa žurio. Posle su donili jednog momka u fudbalerskim ruvu. Kažu da je slomio nogu na nikoj utakmicu u škuli. Taj je išo priko reda. Kad sam ja došla na red, bilo je već frtalj dvanajst. Kad sam ušla unutri, kaže doktor : Šta je baba, šta te boli? Govori brzo,moram sve prigledat, i u jedan sat moram ići u sud, imam veštačenje. Kažem ja da me boli desna ruka, u laktu.Kaže, zavrni robu. Zavrnem ja cveter,on pogleda, stisne malo jače, i pita:- Jel to boli?- Aaaa...joj..., reko to.- Imaš “teniski lakat “, baba. –Šta?, reko ja. Kakav tenis, pobogu,cila me ruka boli. Njemu je do komendije.Da sam mogla, oma bi se prikrstila. Kaže, tako se zove ta bolest. Jesi li kopala motikom, nosila nešto teško? – Jesam, kažem mu. – Eto vidiš, to je od tog. Daću ti jednu inekciju, i metićemo ti gips, pa ćeš morati mirovati dve nedelje, i to nositi, i onda dođi na kontrolu. Jesi rzumela? Reko, jesam! Oma on to naredi onima što meću taj gips, i ovi to za toliko naprave oko lakta i povežu ga meni oko vrata.

Došo Joso, i donio me kući. Šta ću ? Ništa ne mogu radit, samo sa livom rukom, a to nisam naučila. Joso mi štogod pomogo, što sam mu naredila. Kaže, tribam li ti majko još? Reko, ne tribaš mi, sad iđi kući, ja ću sama sa ovom drugom rukom naranit piliće i kvočkama sipat vode. Vidla sam ja oma da će bit belaja. Tu noć nisam mogla nikako da zaspim, a više sam bila budna, samo se bojim da ne uvridim ruku. Sutra je opet Joso došo. Pomogo mi nakrunit i prikrupit, da imam za nikoliko dana. Komendiju pravi samnom. Pita me, kad ću igrat tenis? Motike se nisam laćala, ne mogu sa jednom rukom. Najteže mi se bilo opravljati ujutru kad ustanem. Još jedan dan je Joso dolazio, a ja mu kažem da ne triba dolazit, ja ću se polako sama snaći. Kad je on otišo, ja uzmem klišta, i polako latim taj gips mrvit s otim klištama. Malo, pomalo, sve ja to skinem sa ruke. Još sam dva tri puta grijala mekinja i mećala oko ruke, i popuštalo me. I dobro je da ne moram ići k lekaru, na kontrolu. Prošlo me. Znam, pritirala sam sa poslom. Sad ću više pazit, nisam ja više mlada. Sad znam kako je tima što igraju tenis, kad se ta bolest tako zove. Još će im teže bit kad dođu u moje godine.
biroš @ Sub, 06.06.2015. 22:48