Pismo iz Splita > SVE SAN VIDIJA

Pismo iz Splita > SVE SAN VIDIJA


Kažen sebi : danas ću, sutra ću, na zimu ću, na lito, sad ću, onda ću... I tako četrdesetdvi godine. Toliko se ja spriman doć mom drugu Bogdanu u Bačku, u Sombor. Mi smo dva bili skupa u JNA,u Svilajncu,intendantski vod u kužini,”Avgustovska“ tisućudevetsosedamdesetdruge. Koja je to gromada bila od čovika. Sićan se, postole je nosija broj 47. Ima je nogu ka Grgur Ninski. A koji je tek bija čovik? Ima je i srce i dušu.Svud smo mi išli skupa.Jedan bez drugoga nismo tili ić ni u grad subotom i nedijom.

Kad mu je paket stiga za slavu, Svetoga Aranđela, to nikad neću zaboravit.Onda se to nije smilo pričat da je doša za slavu, već je malo ranije stiga za 29 Novembra, rođendan tadašnje SFRJ. U tomu je paketu bija jedan gudinčić pečeni, od neki dvadesetak kil, kolača nikoliko vrst, kačica čuvenoga somborskog sira. Cili prvi vod treće čete tega dana nije iša na ručak u menzu. U kantinu smo išli svi, bija je i stariji vodnik. Kupili smo dvi kištre pive, i za niki po ure izili cili paket.Meni se čini da njega nije tokalo uzet nijaci jedan bojii komad mesa. Izija je samo jedan papak, misllin ono s njega što je bilo za pojist, i nikoliko kolača.

Kad je tribalo ić u prikomandu,posli obuke, onda je ono govno od čovika, zastavnik Puzović, mene bacija u Bogovađu kod Valjeva, a njega posla u Beograd, na Topčider.Razdvojia nas, ali smo ostali u vezi cili vojni rok.Još i sad iman karte i pisma sačuvana , što mi je sla iz Beograda. I kad smo svršili vojsku,bili smo u stalnom kontaktu. Bar tri puta na godinu smo slali jedan drugome pisma, čestitali Božić i Novu godinu , on meni, ja njemu. 1979 godine Bogdan se ženija, i zva me u svatove. I iša bi sigurno da mi nije toga lita umrla mater. Ona umrla o Svetom Anti, a Bogdan se ženija za našu Gospojinu.Rekli su mi da nije lipo da iđen u svatove, jer nije prošlo ni šest miseci materi. Moj ćaća Ante mu je željeznicon posla demižon “Prošeka“, za njegovu svadbu. Posle dvi godine sam se ja ženija . Zva sam ga, ali mu je žena bila noseća, i nisu mogli doć. Njemu se rodili blizanci Milica i Miloš,a posli par godina dobija je i Nikolu. U nas se rodile dvi ćeri, Lucija i Marija.Dica su rasla, škole su učili, kasnije i fakultete upisali.

Kad su proradili telefoni, Bogdan i ja smo se čuli često priko žica. Posli je doša taj nesritni rat, pa smo se riđe čuli, ali smo ostali u vezi. Kad je ovi ludi Zapad bombardira Srbiju devedesetdevete, zva sam Bogdana, da pošalje dicu doli, da nji skloni od nesriće. Nije tija. Reka je nek bude, šta bude.Kako svima,tako i meni.

Razvoj teknologije donija je novi vid komunikacija, pa su u modu došli ovi kompjutori. Dica se čuju svake nedije, dobro su se upoznali, i jedni drugima prinose šta ima novo, doli kod nas, i šta je novo gori kod nji. Tako je prije četiri godine, kad mi je umra ćaća Ante, neko od dice to reka Bogdanu. Nisan ja ni zna. Na dvi ure prid ćaćin sprovod, uletija u kuću mali Ivan Franin i reka : Barba Stipe, traži vas niki čovik. Ja napoje, ono Bogdan!? Isti, ništa se nije prominija. Malo ostarija, isto ka i ja. Ganija me, da vam to ne mogu opisat. Kad sam mu priša, zagrlija ga, izjubija, oba smo zaplakali od dragosti. Za ćaćon, koji je umra u 87 –oj, nisam pustija suze, a isplaka sam se ko malo dite, kad je doša Bogdan. Kaže, mog ćaću nije lično poznava, ali mu nikad neće zaboravit kad mu je u svatove posla demižon Prošeka. Zato je doša da ga isprati na zadnjem putu, i donija je bocun domaće voćne rakije, za pokoj duše mom ćaći Anti.

Tu noć posli ćaćina ukopa,prinoćija je u nas, a sutra je mora nazad, ima je kući puno posla. Opet nas je zva da dođemo gori, mene i ženu mi Anu. Čvrsto sam mu obeća, i dicon se zakleja da ću doć, čim uvatin malo vrimena.

Priklani su nan dica bila zajedno na EXITU u Novom Sadu. Lično su se upoznala i sprijateljila.Oduševljena su, i njiova, i naša, tim novin, ličnim poznanstvom.Somborcima je smišno kako se u nas priča,a našima je opet smišno, kako oni otežu. Cure su nan pričale da su barba Bogdanova dica simpatična i kulturna, pa se i moja Ane zainteresirala upoznat tu obitelj. Rekla je, volila bi lično upoznat Jelenu, Bogdanovu ženu.

Reka san joj niki dan : Ajmo! Kaže, kud? U Sombor ! Može,idemo. More li za vikend ?. More, reko.Cure su sad velike, tu je i moj brat Jure i nevista mi Mila, kuća nuz kuću, i ako im šta bude tribalo, oni će im pomoći.

Otiran kadeta k majstoru, on ga prigleda, dolije uje, očisti svićice, i vozi !! U petak ujutro krenemo, i rečemo dici, da priko skajpa jave gori da ćemo doć, i di bi bilo dobro da se nađemo u Somboru? Prićemo granicu na Bogojevo, i priko Apatina u Sombor.

Bilo je posli podne, prošlo dvi ure kad smo bili na carini,išli smo priko Bosne.Pita nas carinik : Imate li šta za prijavit,kud ćete? Reka san iđemo kod prijatelja u Sombor? A, to ste Vi ! Javite se onom vozaču u plavom pežou na parkingu, on Vas čeka. Čim smo stali bliže njega, iz auta se promolija Bogdan. Sa njim je u kolima bija i mlađi sin, Nikola. Kad nas je Bogdan vidija, zasija je od sriće, a s mene je oma pa oni teret umora od vožnje. Doša je sist u naš auto, a Nikola je sam vozija za Sombor. Brzo smo stigli kod nji kući. Jelena se obradovala mojoj Ani, i dočekala nas ka najveće goste. Kad smo se komodali ,malo izbanjali, i došli k sebi od puta, sprimila nan je obid. Pun je oni astal bija spize. Svega je tu bilo , od pridjila, kuvane i pečene rane, salate, kolača, pića, karpuza, svega. Tu večer smo sidili i pričali do kasno u noć. Sićali smo se Bogdan i ja svega, a najviše događaja iz JNA. Bliže tri ure je bio kad smo išli ligat. Sutra nas je do podna nosija na salaš, di mu živu ćaća i mater. Vidili smo kako se žive ovdi u Bačkoj. Mora se puno radit oko zemje i oko stoke.Nigdi nije lako do kruva doć.

Kad je došla večer, vodija nas je pokazat nam Sombor, i napravili smo jedan mali đir kroz centar tega lipega grada. Dopa se i meni i mojoj Ani. Koja arhitektura, parkovi i zelenilo. Reka mi je Bogdan da je Sombor 1852 godine ima više žitelja neg Beograd, za cile četiri tisuće. Ko bi to virova,Gospe moja,a znam da Bogdan neće slagat. Posli nas vodija na večeru u niku konobu što ima smišno ime, „Slon“. Kaže, tu je najboji roštilj, i tu smo uz večeru ćakulali i proveli nikoliko sati slušajući tamburaše, koji su lagano pivali one poznate bačke pisme. Pivali su oni i slavonske i dalmatinske, ka da su znali da smo mi došli od dozdal.
U nediju smo se planirali vratit kući, ali nas Bogdan nije pustija. Kaže, danas morate ostat na „Dužionicu“, ako ste čuli za to. Ovde, u Somboru to obilužavaju Hrvati i Bunjevci na koncu žetve. To je u nji veliki događaj,bude bogat program, i puno se svita skupi.

Poslušali smo ji, i otišli prija podne na Svetu Misu u Katoličku crkvu. Išli su i oni sa nama. Puna je crkva bila dice, omladine , stariji, i dosta ji je bilo u narodnim nošnjama. Lipa im crkva, i sviđa mi se kako je velečasni vodija misu, i blagoslovija kruv od novega brašna. Kad se svršila misa, svi su otišli na obližnji plac,što ga tamo zovu „Trg Svetog Trojstva“ i odigrali su jedno Veliko Bandašicino kolo. U to su se kolo uvatile i Jelena, i moja Ane. Obadvi su igrale nekad u folkloru, Jelena u Somboru,Ane u Splitu.Slikala su ji dica sa mobilnim,i slike su istog momenta vidile naše ćeri, doli u Splitu.

Posli tega, desilo se nešto što nisan očekiva, i mnogo me iznenadilo. Tomu se nisan nada, i svojin očiima nisan moga virovati. Bogdan i Jelena su to ositili, i o tomu nisu ništa komentirali, a kad smo se pogledali, Bogdan je samo slega ramenima. Kad je tribalo nositi novi kruv gradonačelniku u općinsku vijećnicu, onda su to posebno nosili Hrvati, a posebno Bunjevci, dva kruva,Gospe moja draga.Tija san se prikrstit I livon I desnon rukom. ! Posli tega su išli na „Risarski ručak“, opet na dva različita mista, posebno hrvati, posebno bunjevci. Sitija san se one pisme, koju nisan nikad razumija-“Podvikuje Bunjevačka Vila“ . Svatija san sad. Sve znan, i sve san vidija... al opet ništa ne razumin.

U ponedijak ujutro smo se vraćali doma. Lipo smo se zahvalili domaćinima na gostoprimstvo , i pozvali ih da dođu doli u Split. Krenuli smo u četiri i pol ure, a svi iz Bogdanove obitelji su ustali da nas isprate na put. Lipe su nan darove sprimili dici, a mi smo ji pozvali da je sad na nji red da dođu k nami, i oni su čvrsto obećali da će doć. Čekamo ih...

biroš @ Pon, 27.07.2015. 08:30