КЛАГЕНФУРТСКА ШУМА

КЛАГЕНФУРТСКА ШУМА

Инсталациона изложба аустријског уметника Клауса Литмана, према цртежу Макса Пејнтнера, претворила је, однедавно, терен фудбалског стадиона у Клагенфурту у типично средње-европску шуму. А око терена празне трибине лудих навијача. Из ове шуме не излазе ни хајдуци, ни партизани. За кога онда навијати, урлати, мрзети?

Хоће ли једног дана и последња шума континента ићи на турнеју широм спортских стадиона? У матине земану за ђаке, у прајмтајму за лудаке. Хоће ли од поклича са још непокиданих седишта расти нека смолава јела и шепурити се као пренауљени прото-хуманоид Роналдо? Надопинговани и наштимовани мутант без погледа у очима. Тај кунић и манекен медикаментације спорта трчи као робот, скаче као робот, и што је најодвратније, радује се као робот.

Ево, сада „јавно“ патентирам на-научни појам/израз КЛАГЕНФУРТСКА ШУМА као психолошки парадокс и као социолошки феномен. Еколошки перформанс малодушно остављам Клаусу Литману.

КШ * > Избеглице из природног миљеа радо узиђују своје и његове кошмарне трагове у урбане структуре новог живота, као подсвесни залог или лозинку наде, да пребег није потпун и неопозив.

КШ**> Упадљива склоност појединца или групе да се добровољно, без нужде и потребе, одрекне неких темељних вредности, а потом, уз напор и неретко врло скупо, ужива у провидној и увежбаној симулацији истих.


Постоји у Сомбору, на ободу Селенче,изнад „Јама“, једна шума, једина у граду (Шикаро опрости). Налази се, баш као жива ограда, између кафилерије-смрадионице и пограђа где станујем. Ту шумицу су, још одавно, просекли фртаљ-обилазницом, путем без почетка и краја, и путем без наде да ће спојити нешто са нечим. Поред све чистине и ширине, и обилазница је, као и далековод (а и Црвенкапа наравно), „морала баш кроз шуму“. И они који мраком, ноћним и дневним, бацају свој отпад, и они морају баш кроз шуму. И сви истим правцем; до Клагенфурта!

Ако (се) питате какве то везе има са Роналдом, прескочили сте, раније ускраћени одговор. Немам времена за нове параболе. Видео сам, ономад, давно, једну незаборавну, Марадонину *Циганску Параболу, тамо, баш тамо далеко и близу, на средокраћи између Чудне и Норвешке шуме.

Патентирам, сада и овде (hic et nunc), у свим категоријама сујете, као неопозиво свој, израз ЦИГАНСКА ПАРАБОЛА*> за трајну недоумицу (ствари, бића, духа, маште..) између строгости закона земљине теже и заводљиве лакоће маслачковог лета.

А нас 88 хиљада са тог сумрачног Михољског вашара и весеља још увек чека да се та лопта спусти одозго. А можда и хоће, баш онда, када Мали Зелени оде горе уместо ње. Био је то метак у наше срце. Али метак који смо заволели. Ови нови мелеми и поклони сврбе, стежу, боле...А ми се изгледа нећемо набрати биља у шуми усред Клагенфурта. Видац, здравац, сладић, љутић, буника и дремовац одоше да раде на другу планету.

А онда? На крају, или чак после њега, у надокнадно-зауставном времену, без тих „трава лека смеха и заборава“, тако непреболан и не потпуно свој, СВЕ ЋУ ДА вас ПАТЕНТИРАМ!!!

Боба Везмар , Сомбор, 14.09.2019.г.

klagenfurt 1-stadion.jpg
boba vezmar @ Pon, 16.09.2019. 16:22